5 Strahova koje danas svaka žena ima - Feminizam, majčinstvo i lična svrha

Strah je jedna od prvih emocija koju iskusimo i koja nas od detinjstva stalno prati i ide u korak u korak sa našim odrastanjem. Blago se transformiše, dobija nove forme, a s vremena na vreme biva glasnija.

Analizirajući svoje strahove poslednih godina i razmišljajući o onim koje su podelile sa mnom meni bliske žene i klijenktinje, došla sam do zaključka da su nam strahovi isti – da sve mi prolazimo i proživljavamo strahove jedne moderne žene. 

U nastavku ću navesti pet najčešćih strahova koji se smenjuju tokom različitih etapa naših života. 

Strah od majčinstva

Osim ako se u ranijim i mladim godinama ne ostvariš u ovoj ulozi, ovo je strah koji te neće zaobići jednom kad počneš da razmišljaš o tome da postaneš majka.

Nakon toliko godina truda, rada na sebi, odricanja zarad uspeha, pronalaženja sebe i građenja identiteta i rutina, u godinama kada se budi želja i potreba da se postane majka, uz nju se javlja i strah, da će nam sa novom ulogom sve što smo postigle do sada biti oduzeto. 

Strah da ćemo izgubiti sebe. 

Strah da ćemo izgubiti svoje vreme i slobodu. 

Strah da ćemo uvek i isključivo biti u službi naše dece i porodice. 

Sa druge strane, tu je i  strah za našu decu zbog sveta u kome živimo, zbog toliko neizvesne budućnosti za koju ne znamo kako sebe da pripremimo, a kamoli jedno novo malo biće.

Strah da nećemo ispuniti svoja očekivanja i da ćemo podbaciti u ovoj važnoj ulozi.

Koliko je ovo strahova naspram samo jedne želje?

Ukoliko bi se snaga merila brojkama slobodno možemo reći da bi strahovi prevagnuli i da se ova želja nikad ne bi ostvarila, jer se ne bi usudile da je realizujemo.

Srećom, snaga se brojkama meri kod mašina, ali kod ljudi se meri emocijom.

Jedna želja, ako je iskrena i duboka, jača je od sto strahova zajedno.

To medjutim ne znači da je želja dovoljna i da joj naša pomoć nije potrebna. Naš zadatak je da naučimo kako da se sa strahovima suočavamo umesto da se povlačimo. Oni neće nestati, niti postati slabiji, ali mi možemo postati snažnije i rezilijentnije.

Strah: „Šta ako ne postanem majka?“

Strah od ostvarivanja u određenoj ulozi ne sprečava da se kraj njega nadje i strah od neostvarenja iste te uloge. Ovo nije strah rezervisan za one koji nemaju strah od majčinstva, već se ova dva straha često, ruku pod ruku, javljaju kod iste osobe, pa čak i u slično vreme.

Strah da nećeš stići sve što želiš da ostvariš i uradiš pre majčinstva, te da ćeš zbog toga zakasniti na biološki voz i uskratiti sebe za tu vrstu ljubavi.

Strah da si manje vredna ako se ne ostvariš u ovoj ulozi i da nikog nećeš ostaviti za sobom.

Strah da ćeš se kajati jer se nisi ostvarila kao majka kad to više ne bude bila opcija.

Pogledi i direktna pitanja, kao da se na njih ima prava, poput „ Kada će deca? i Šta čekate?“ dodatno povećavaju anksioznost da se sa odlukom već uveliko kasni i da sa nama nešto nije u redu.

Iako se godine stupanja u brak, kao i godine u kojima se žene odlučuju na majčinstvo, pomeraju zbog promena u društvu među kojima je i činjenica da žene danas stiču visoko obrazovanje, grade karijere pored porodice, očekivanja okoline se ne pomeraju u skladu sa  tim.

Kako očekivanja okoline uspevamo da ignorišemo za mnoge druge stvari ali ne i za majčinstvo?

Zato što nije reč samo o očekivanjima okoline, već i o našim očekivanjima koje smo imale kao devojčice. Sa sedam godina dok smo oblačile mamine haljine i igrale se lutkama imale smo pripremljena imena za svoju decu, ali i očekivanje kad ćemo biti velike i spremne da igra postane stvarnost.

Međutim kako smo rasle, menjalo se vreme, ali i naše želje i prioriteti. To ne znači da se ne sećamo onih dečijih maštarija, i upravo su ona razlog zašto nas tuđa očekivanja trigeruju - zato što su nekad bila i naša. 

Ovo ne znači da su te želje kod svih u potpunosti nestale, već da su se pomerile za kasnije. Mnoge žene danas osećaju krivicu što odlažu roditeljstvo dok se zapravo za isto pripremaju tako što rešavaju lične traume, grade kvalitetan partnerski odnos i pripremaju finansijsku sigurnost.

Strah od samoće – šta ako ne pronađem idealnog partnera?

Kroz stalni proces rada na sebi, lični rast i razvoj i potrebe da se „popravimo“, digle smo naše standarde mnogo visoko. 

Zahtevamo izuzetno mnogo od nas samih, a samim tim i od naših trenutnih ili budućih partnera. 

Idealizujemo vezu i očekujemo da naš partner zadovolji mnogo visoke kriterijume. Uz to ide i slaba fleksibilnost i nespremnost da se na odnosu radi i da se zajedno izgradi ne idealni, već odnos u kome će oba partnera biti dobro. 

Teško je naći takvu osobu. Teško je biti takva osoba. Otuda i realan strah od samoće i usamljenosti.

Idealni partner ne postoji, mi nismo idealne, i dok god ne promenimo programe koji privlače uvek iste partnere koji nas ne zadovoljavaju i trigeruju naše rane, i dok god čekamo tog idelanog princa da nas spasi, strahovi postaju sve realniji. 

Ovo može zvučati grubo, što pre ovo prihvatimo i počnemo tražiti ljudsko biće za partnera a ne idealizovano stvorenje, lakše ćemo se osloboditi ovog straha i očekivanja. Isto tako gledati na sebe sa više nežnosti i manje strogoće, i sa pitanjem čije standarde mi želimo da zadovoljimo i šta time dobijamo. 

Da li je to potreba da budemo dobra devojčica na koju će mama i tata biti ponosni, jer se tako zadobija ljubav? 

Ovo naravno ne znači da je potrebno da se zadovoljimo sa odnosom i partnerom koji nas neispunjava, ali znači da budemo realne i da pre nego što presečemo, prvo damo šansu sebi a zatim i drugoj osobi.

Idealno se ne pronalazi, ono se izgradjuje.

Strah od odbacivanja 

Strah od odbacivanja je snažan i često ima dalekosežan uticaj na naše živote. 

Društvena smo bića, za opstanak i emotivno i mentalno blagostanje, potrebna nam je zajednica. Ne bilo kakva, ali nam je potrebna. 

Ako se prati svoje srce, svoje želje koje su možda u sukobu sa nečim što je toliko poznato i društveno prihvaćeno, da li ćemo mi takve biti neprihvaćene ili marginalizovane i odbačene?

Kada smo pod uticajem ovog straha, preuzimamo ponašanja koja nam u stvari pomažu da taj isti zamaskiramo ili kompenzujemo, i to činimo na sledeće načine: 

Nedostatak autentičnosti

Kada se plašimo odbijanja i odbacivanja razvijamo pažljivo oprezan i kontrolisan način života. Ne pokazujemo svoje pravo ja svetu, živeći godinama iza maske. Ova strategija čini da nas drugi zaista ne poznaju, i možda čak i same zaboravimo svoju autentičnost.

Preterano udovoljavanje ljudima

Iako je prirodno da želimo da brinemo o onima koje volimo, kada se plašimo odbacivanja često idemo predaleko u tome. Teško nam je reći ne, a čak i kada to izustimo, izuzetno nam je neprijatno i što o nam kreira dodatne poteškoće u životu.  

Pasivnost

Poterba da budemo prihvaćene nas navodi da izbegavamo sukobe po svaku cenu. Čak i kada smo emotivno i mentalno ugrožene, lakše nam je da se zatvorimo za sopstvene potrebe jer sa tim barem znamo da se nosimo. Na to smo navikle, ali da ostanemo same i odbačene nismo, te biramo manje zlo ili ono koje nam je več poznato.

Pasivna agresivnost

Zatvramo se za svoje potrebe i želje, umanjujemo se pred drugima, sebe guramo u zapećak, te zbog silno nagomilane frustracije i nezadovoljstva, počnemo da se ponašamo na pasivno-agresivni način.

Pročitaj više o tome na sledećem linku. 

Strah od odbacivanja nas zasigurno sprečava da ostvarimo naš puni potencijal,  i ne proradjivati ovu temu znači odabrati da ne spoznaš za šta si sve sposobna.

Strah od besmisla života - Pronalaženje lične svrhe

Uz poriv da se izađe iz kalupa koji je društvo stvorilo za nas, i potrebe da se preuzme kontrola nad svojim životom, dolazi i breme straha i velike doze krivice. 

Strah da smo nezahvalne i gramzive, nedovoljno dobre za sve što priželjkujemo.

Strah kako će se osećati nama dragi ljudi kad počnemo da se menjamo i prestanemo da se zadovoljavamo onim čime su se oni zadovoljili.

Ovi strahovi su zapravo dobri, oni su znak da smo se pokrenuli i da sprovodimo akcije u smeru svojih potreba, interesovanja, želja i novog identiteta. Njima se svakako takodje treba baviti kako ne bi taj teret nosili bespotrebno i kako bi se sa više lakoće i radosti kreatali kroz život.

Tu je ipak i ona druga strana ovog novčića, svi oni strahovi zbog kojih polako, ali sigurno zapadamo u apatiju. Ta druga strana nam ne dozvoljava da bilo šta promenimo iako se neprestano pitamo:

Zar je ovo sve od mog života?

To nas dovodi do jednog posebnog straha - Strah da se nikad ništa neće promeniti.

Kada smo na sigurnom ali tesnom mestu.

Kada se dani svode na prazno životarenje i nema iskre radosti koja nas pokreće. 

Kada ne vidimo smisao i ne osećamo strast za životom.

Ove misli neminovno znače da je prisutna senka straha od besmisla života.

Ovo je poziv da se odreknemo krivice, da se usudimo da  budemo slobodne, da koristimo svoj glas, svoju moć i svoje talente.

Kako se nositi sa ovim strahovima

Oslobadjanje od ovih strahova se ne dešava lako i brzo, i sigurno ne jednim razgovorom sa terapeutom, niti jednim potezom četkice. 

Ponekad je strah teško rečima opisati, ali mu je lakše dati formu i boju. Tu je art terapija izuzetno efikasna metoda. 

Da bismo mogli strahovima da pogledamo u oči i suočimo se sa njima, potrebno je prvo da ih prepoznamo, a za to itekako koriste sesije i rad sa odabranom stručnom podrškom koji ume da nas sprovede kroz proces razotkrivanja najdubljih uverenja i ograničenja.

Ponekad da bi strahu dali ime, moramo da ga vidimo ispred sebe. 

Kada je pred nama na papiru, nije više jedan nevidljivi apstraktni neprijatelj protiv koga se borimo. Dobija svoj oblik, intenzitet, ime, a uz redovne sesije i rok trajanja.

Ispunjen život bez kajanja

Život bez kajanja nije život bez strahova, već život slobodnih izbora.

Jednini način da praviš slobodne izbore je da nisi zarobljena u svojim emocijama.

Ne moraš naglo krenuti da ih svaku razotkrivaš, možeš to činiti i postepeno, u prijatnoj atmosferi, nežnom pristipu i kreativnom procesu.

Možeš to učiniti uz Art terapiju.

Saznaj više o opciji da se uz Art terapiju oslobodiš svojih  strahova.